Царичин град, локалитет који највећи број истраживача данас идентификује са Јустинијаном Примом, представља један од најупечатљивијих примера обнове Илирика спроведене од стране Јустинијан I (527-565). Дух те обнове остао је забележен у делу “О грађевинама” Прокопија из Цезареје, у којем се наводи велики број новоподигнутих и обновљених утврђења на подручју Илирика.

Део тог замашног програма обнове представљало је и подизање нових урбаних центара, међу којима се посебно издваја Јустинијана Прима. Оснивање новог полиса у слабо урбанизованој унутрашњости централног Балкана, у западном делу Средоземне Дакије, на граници са Дарданијом и ван главних путних праваца, представља посебан чин. Његово подизање може се објаснити вољом цара Јустинијана да овековечи место свог рођења, али и потребом да се унутрашњост оснажи подизањем новог црквеног и управног средишта. Нова метропола била је предодређена, према царевој 11. новели од 15. априла 535. године, за седиште архиепископије и седиште префектуре Илирик. Права архиепископије потврђена су десет година касније, 131. новелом од 18. марта 545. године. То што се Јустинијана Прима не помиње као центар цивилне власти у каснијој новели узима се за потврду да је седиште префекта Илирика остало у Солуну.
Царичин град представља, како су показала истраживања, новоизграђени урбани центар који се може идентификовати са Јустинијаном Примом. О томе сведоче снажни фортификациони системи, велики број управних и јавних грађевина, попут терми, базилике, градски тргови, широке улице са портицима, акведукт, цистерна, брана и низ других објекта, откривени током вишедеценијских археолошких ископавања. Археолошка слика у потпуности одговара Прокопијевим описима града: Сазидавши тамо и водовод, постиже да град непрекидно обилује непресушном водом. И много других знатних и помена достојних (грађевина) саградио је оснивач града. Није лако побројати све храмове божје, немогуће је описати све зграде за надлештва, величину тремова, лепоту тргова, чесме, улице, купатила, продавнице. Беше то просто напросто град велик и многољудан и у сваком другом погледу напредан и достојан да буде метропола читаве области (De aedif. IV. i. 20-24).

Историјат истраживања

Истраживања града започео је Владимир Петковић 1912. године, и том приликом открио је остатке епископске базилике. Ископавања су обновљена тек 1936, па су до 1940. године у потпуности откривени Катедрална базилика, Крстионица, Епископски комплекс и бедеми Акропоља, као и делови Горњег града где су вођена истраживања Крстообразне цркве, Базилике са криптом и Кружног трга.
Ископавања су настављена 1947. и трајала су, с краћим прекидима, до 1970. године. Тада су истраживани делови Горњег и Доњег града. Руководиоци прве кампање истраживања били су Александар Дероко и Светозар Радојчић, док је осталим руководио Ђорђе Мано-Зиси.
Нов циклус истраживања, отпочет 1975, био је проширен 1978. године укључивањем француских институција и истраживача, што је било подстакнуто ангажовањем Пјера Себијоа (Pierre Sebilleau), тадашњег амбасадора Републике Француске у Југославији. Нови пројекат обухватао је два одвојена програма истраживања. Први, под руководством Ноела Дивала (Noël Duval) и Владислава Поповића, односио се на истраживање и публиковање сакралних споменика, као и објављивање раније истражених базилика. Други програм, под руководством Жан-Мишела Спизера (Jean-Michel Spieser) и Владимира Кондића, био је усмерен на испитивање профаних грађевина. Партнери са француске стране били су Француска школа у Риму (École française de Rome) и Центар Алфред Мерлен Националног центра за научна истраживања (Centre Alfred Merlin, Centre nationale de la recherche scientifique). У оквиру првог програма, спроведеног од 1978. до 1984. године, извршена су ревизиона истраживања споменика на Акропољу, Базилике са трансептом, Крстообразне цркве и Једнобродне базилике ван града.
У склопу другог програма ископани су делови Принципије, важне војне институције. Од 1981. до 2008. године, с прекидом од 1991. до 1996, истражен је део насеља у југозападном делу Доњег града. Од 1997. године руковођење пројектом са француске стране преузима Бернар Баван (Bernard Bavant), са Универзитета у Стразбуру (Université de Strasbourg), а од 1999, са српске, Вујадин Иванишевић из Археолошког института у Београду.
Пројекат спроведен од 2009 до 2019. године био је усмерен ка истраживању насеља, јавних грађевина и комуникација на северној падини Горњег града. Истраживања Царичиног града добила су нови замах 2014. године укључивањем у заједнички пројект Римско-германског централног музеја у Мајнцу (Römisch-Germanisches Zentralmuseum, Mainz) и немачких стручњака, под руководством Рајнера Шрега (Rainer Schreg).
Године 2019. започет је нови пројекат – ископавање једне од најзначајнијих базилика на Царичином граду, Тетраконхоса у Доњем граду. Од те године, руковођење француском екипом преузела је Катрин Вандерхејде (Catherine Vanderheyde) Универзитет у Стразбуру и Национални центар за научна истраживања (Université de Strasbourg; CNRS UMR 7044 у оквиру пројекта истраживања који се реализује у сарадњи са српским истраживачима.

Одабрана библиографија:

Duval N., Popović V., Caričin Grad I : Les basiliques B et J de Caričin Grad, quatre objets remarquables de Caričin Grad, le trésor de Hajdučka Vodenica, Belgrade – Rome 1984.

Bavant B., Kondić V., Spieser J.-M., Caričin Grad II : Le quartier sud-ouest de la Ville Haute, Belgrade – Rome 1990.

Duval N., Popović V., Caričin Grad III: L’Acropole et ses monuments (cathédrale, baptistère et bâtiments annexes), Collection de l’École française de Rome 75/3, École française de Rome ; Institut archéologique de Belgrade, Rome – Belgrade 2010.

Bavant B., Ivanišević V. – Caričin Grad IV, Catalogue des objets des fouilles anciennes et autres études, Collection de l’École française de Rome 75/4, École française de Rome ; Institut archéologique de Belgrade, Rome – Belgrade 2019.

Кондић В., Поповић В., Царичин Град, утврђени град у византијском Илирику, Београд 1977.

Bavant B., Ivanišević V., Ivstiniana Prima – Caričin Grad, Beograd 2003 (Drugo izmenjeno izdanje Leskovac 2006; Treće Leskovac 2016).

Popović V., La signification historique de l’architecture religieuse de Tsaritchin Grad, XXVI Corso di cultura sull’arte ravennate e bizantina, Ravenna 1979, 249-311.

Bavant B., Caričin Grad and the Changes in the Nature of Urbanism in the Central Balkans in the Sixth Century, in: The Transition to Late Antiquity. On the Danube and Beyond, A. Poulter (ed.) (Proceedings of the British Academy, 141), Oxford 2007, 337-374.

Bavant B., Ivanišević V., Iustiniana Prima (Caričin Grad) – eine spätantike Stadt von Reissbrett, In: Roms Erbe auf dem Balkan, U. Brandl, M. Vasić (Hrsg.), Mainz am Rhein 2007, 108-129.

Ivanišević V., Caričin Grad – The fortifications and the intramural housing in the Lower town, In: Byzanz – das Römerreich im Mittelalter, Teil 2.2,  F. Daim, J. Drauschke (eds.), Mainz 2010, 747-775.

Ivanišević V., Caričin Grad (Justiniana Prima): A New-Discovered City for a ‘New’ Society, Proceedings of the 23rd International Congress of Byzantine Studies, Belgrade, 22–27 August 2016, Plenary papers, S. Marjanović-Dušanić (ed.), Belgrade 2016, 107-126.

Иванишевић В., Бугарски И., Стаменковић А., Нова сазнања о урбанизму Царичиног града: Примена савремених метода проспекције и детекције, Старинар 66, 2016, 143-160.

Ivanišević V., Une capitale revisitée: Caričin Grad (Justiniana Prima), Comptes rendus des séances de l’Académie des Inscriptions et Belles-Lettres 2017/I, 93-114.

Baron H., Reuter A. E., Marković N., Rethinking ruralization in terms of resilience: Subsistence strategies in sixth-century Caričin Grad in the light of plant and animal bone finds, Quaternary International XXX (2018), 1-17.

Ivanišević V., Bugarski I., Stamenković S., The Outer Forts of Caricin Grad: Visualisation of Digital Terrain Models and Interpretation, Starinar LXIX, 2019, 297-317.