Timacum Minus

Римско налазиште Тимацум Минус налази се на левој обали Белог Тимока, на око 400 м источно од села Равна, које се налази на 10 km северозападно од Књажевца у источној Србији.
Од 1975. године Археолошки институт у Београду, у сарадњи са Завичајним музејом Књажевац, континуирано врши систематска археолошка истраживања римског налазишта Тимацум Минус. Директор пројекта 1975-1996. године био је др Петар Петровић, који је са сарадницима публиковао прелиминарне резултате археолошких истраживања и епиграфске споменике са овог локалитета.
Археолошким истраживањима утврђења Timacum Minus на простору од око два хектара, на локалитету Кулине, констатовани су на сектору северозападне куле остаци најстаријег земљаног утврђења са палисадом и дрвеним квадратним кулама, а уз источни бедем, одбрамбени ров – фосса, настали средином I века н.е. Посаду овог, најстаријег утврђења чинила је cohors I Thracum Syriaca.
Ископавањима на сектору западне и јужне капије, на североисточном, северозападном и југозападном углу утврђења констатовано је прво камено утврђење из прве половине II века. Оно је било правоугаоне основе, димензија 144 (исток-запад) x 112 m (север-југ), имало је заобљене углове и унутрашње квадратне куле . Западна И јужна капија су биле широке око 3 m, фланкиране са по две унутрашње квадратне куле. Утврђење је имало по једну такву капију на на сва четири бедема. Између углова и капија утврђења, налазиле су се по две унутрашње квадратне куле. Од формирања каменог кастела до касноантичког периода посаду је чинила коњичка cohors II Aurelia Dardanorum.
Обнова утврђења, предузета крајем III века, потврђена је истраживањима на сектору западне капије, дуж западног бедема и на сектору јужне капије. У овој фази утврђење је задржало основу из претходног периода, а изграђене су куле правоугаоне основе, које делимично излазе ван линије обновљеног бедема. По две овакве куле фланкирале су западну и јужну капију. Две куле из ове фазе обнове истражене су на западном бедему, једна на северном бедему и по једна на североисточном, северозападном и југозападном углу утврђења. Током прве половине IV века Timacum Minus је бранило 16 до 20 кула. Карактеристика ове фазе је да су куле и бедеми грађени од блокова сивог пешчара и сполија грађевина из претходног периода, међу којима и надгробних споменика са оближње некрополе из II-III века.
Археолошким истраживањима на сектору јужне капије констатована је обнова утврђења из средине IV века, која се огледа у ојачавању јужног бедема са спољне стране, тако да његова укупна ширина у овој фази износи 3,50 m, као и проширивањем кула јужне капије на спољну страну.
Током друге половине IV века бедеми Timacum Minus су последњи пут обновљени. Истраживањима су констатоване велике избачене куле правоугаоне основе, изграђене у техници opus mixtum на североисточном, северозападном и југозападном углу утврђења. По три куле истог типа подигнуте су на северном, западном и јужном бедему, од којих је средишња затварала капије из претходне фазе, ослањајући се бочним странама на старије правоугаоне куле. У овој фази живота утврђења само је источна капија била у функцији, утврђењеје имало 15 до 17 великих избачених кула, као и снажан бедем широк у просеку око 3 m. Ово утврђење настрадало је у пожару почетком V века, о чему сведочи ниво паљевине на сектору јужне капије. У последње две деценије IV века кохорта II Aurelia Dardanorum замењена је коњичким одредом pseudocomitatenses Timacenses auxiliarii, јединице која је штитила читаву област Тимока.
На сектору јужне капије откривене су и грађевинске активности из прве половине V века, које се огледају у подизању комплекса грађевина од сувозида ослоњених на јужни бедем и старије куле јужне капије, док је велика избачена кула из претходне фазе напуштена. Источно од капије, у овој фази су констатовани трагови археометалуршких актиивности.
Живот у утврђењу прекинут је средином V века масовном деструкцијом у пожару. Досадашња археолошка истраживања нису дала потврду да је утврђење Timacum Minus обновљено на истом месту после уништења у Хунској инвазији 441 – 443. године. Иако Прокопије у свом делу De aedificis помиње у области града Аквиса (Aquae, данашње Прахово) две тврђаве које у називу носе хидроним Timacum, обновљени Timakiolon и новоизграђени Timakiolon, ниједна од њих се не може поуздано идентификовати као Timacum Minus, јер на бедемима и кулама утврђења нема трагова Јустинијанове обнове, а у утврђењу недостају покретни налази из ВИ века.
У унутрашњости утврђења, на потесу декумануса (via principalis decumana), delimično je istražena velika građevina sa пиластрима, највероватније principia и уз њену јужну фасаду према улици три зидана ступца, постамента стубова портика. Ова грађевина је на основу археолошких налаза датована у IV век, а била је у функцији све до средине V века. У првој половини V века кориштена је као складиште – horreum. Геофизичка проспекција обављена 2010. године у сарадњи са Римско-германском комисијом Немачког археолошког института, дала је потвреду о бар две фазе ове грађевине. Ископавања 2020-2021. године потврдила су постојање старијег хоризонтал принципије, оквирно датованог у II-III век.
У североисточном углу утврђења констатована је кружна грађевина пречника 6 m, изграђена од опека, са оплатом од облутака и камених блокова и подом од хидрауличког малтера, највероватније цистерна или базен за испирање или сепарацију руде. Металуршке активности потврђене су у Timakum Minusu и налазом кружних пећи уз северну капију утврђења и грађевине од сувозида са пећима из друге половине IV века на сектору јужне капије.
Остаци урбаног цивилног насеља констатовани су проспекцијом и мањим сондажама на простору јужно од утврђења, где су истражени делови две грађевине, једне из II-III века и друге из прве половине IV века. Североисточно од кастела, на обали Тимока, у потпуности су ископане терме (thermae I) подигнуте у II веку, а напуштене крајем IV века. Југозападно од утврђења делимично је истражена велика грађевина разуђене основе, са две апсиде на јужној фасади и са хипокаустним системом грејања, највероватније јавне терме (thermae II) или луксузна вила (villa urbana).
На основу налаза жртвеника, вотивних натписа и остатака камене пластике, у цивилном насељу Timakum Minusa потврђено је постојање храмова посвећених Јупитеру Долихену, Дијани и Митри, док се мање светилиште посвећено Марсу, највероватније, налазио у кампси.
Током систематских истраживања на овом налазишту генерално је утврђена локација римских некропола. Велики број откривених надгробних стела, узиданих у бедеме утврђења обновљене крајем III века, као и више дислоцираних споменика у баштама и виноградима западно и северозападно од утврђења, сведоче о великој некрополи из II-III века. На основу геофизичке проспекције, утврђено је да се ради о некрополи кремираних покојника, која се простирала западно од кастела, на потесу Ширина, који је ограничен на северу коритом Ропинског потока, на југу Селишким потоком, а на западу брдом Слог.
Заштитна археолошка ископавања су вршена на источној падини брда Слог 1994-1996 И 2013-2015. године, на око 400 m западно од утврђења. Овде је откривена вишеслојна некропола из касне антике, у три фазе (2/2 IV-1/2 V века) и раног средњег века, у две фазе (VIII-IX век). Истражено је укупно 233 гроба. Досадашњим археолошким истраживањима нису откривени остаци средњевековног насеља, коме припада некропола на брду Слог.
На локалитету Ропински поток 1978. И 1994. године истражена су четири скелетна гроба И два са кремацијом , који су део биритуалне римске некрополе из периода од краја III до средине IV века.